KAD UMREM DA SE SMIJEM

(…)

Posjeta ministrice izbjegličkom kampu

-Dobro je… Dobro je…

-Fali li vam šta?

-Ne fali. Bog dao, pa nam više ništa ne fali.

-Želite li se vratiti?

-Kuda?

-Pa… u… odakle ste?

-Iz guzice pasije.

-Ovaj… jest ti nano ovaj dedo šaljivdžija!

-Jest.

-Želiš li se ti nano vratiti?

-Kuda?

-Pa… u… odakle si?

-Iz gujice pasije.

-Ovaj… dedo iz guzice, a ti iz gujice? Kako to? Aaaa… jeste vi meni šaljivdžije!

-Jesmo, fala Bogu.

-Jeste li zadovoljni smještajem u kampu?

-Jesmo, fala Bogu.

-Kako vas zdravlje služi? Jeste li zdravi?

-Jesmo, fala Bogu.

 

***

-Ženo, dodaj mi tablete za umiranje!

-Koje su boje i u kojoj su kesi?

-Istresi plavu kesu, pa nađi žute tablete što su dobre zasvašto.

-Popij prvo ove za srce i ove za glavu, da ti je lakše mrijeti.

-Neka! To ostavljam tebi, ako te srce za mnom zaboli, il te zaboli glava oko zaostavštine. Oporučujem ti svih osam kesa tableta za život. A sad mi nađi one žute što su za umiranje i jednu onu od koje se smije.

-Nemoj bolan, eto vidi kakav si… Ni sa onom ženom ništa ljudski ne progovori, a haman je fina.

-Sebi je. Daj ti meni moju tabletu.

-Što će ti još, dragi Hazime, već si tri danas popio?

-Neka sam. Hoću još jednu. Kad umrem, da se smijem.

 

Fadila Nura Haver

2 komentara

Komentariši