Zastadoh za trenutak pored mezaristana
okrećem glavu, gledam kuću svoju,
zima me neka stade previjati, stezati,
strah me hvata, znam da me glad čeka.
Noge mi zadrhtaše k'o ljeskovo suho pruće,
a kolega sa posla požuruje me da idemo.
Meni oči k'o betonska armatura kupe
sliku tuhavli puste rodne mahale.
Nisam ni u snu mogao vjerovati,
da bi mi se ovako što moglo dogoditi,
sa usana mi poče molitva da se spušta,
ali o glibu koji me još čekao, samo sam razmišljao.
Šerif Tihić, Baglame škripe
