Donesoše belaj, strunfaju ludi,
kojekakvi nepoznati ljudi,
karaktera raznih, šubara crnih,
Boga mi nisu moji.
Blamažo dušmanska, mahalo ukleta,
ne dozvoli da se tu šeta.
U noćima narod jeca
mahalo moja lijepa.
Džematlije se uvlače u kuće, kao da su tuđe,
štalijaju avlijska vrata, baglame škripe,
dušmane, Boga mi, ne miriše.
Na nebu blistaju zvijezde,
ukleta mahala ćuti, pa poče da se ljuti.
Moj narod se muči, neće da ćuti.
Nestaše zvijezde, crn oblak se navuče,
i njega oni muče, Bošnjaka sebi vuče.
Bošnjače, digni čelo, povrati ljepotu
uklete mahale, nek se čuju pjesme stare,
naše stare raje.
Ne daj da vam zemlja strada,
on hoće da je sravna.
Sehare, minaret, ne daj,
oni hoće da si bijedan.
Lakrdiju svoju kriju,
ne smiju narod da biju,
tvoje njive da oru i siju.
Serif Tihic
